На врху планине Јагодње, која је име добила по шумским јагодама којима обилује, налази се чувени Мачков камен, поприште страшне битке, из Првог светског рата, тачније из 1914. године. На највишој тачки, на надморској висини од 924 метара, подигнута је спомен-костурница јунацима палим у том боју. Изградња спомен-костурнице почела је 1928. године, а четири године касније је освештана од стране тадашњег патријарха српског господина Варнаве.
Битка на Мачковом камену одиграла се у периоду од 19. до 22. септембра 1914. године и према оцени многих историчара, ово је једна од најкрвавијих и најтежих битака током читавог Првог светског рата. Завршена је званично аустроугарском (пировом) победом, али је и изнедрила једног од највећих српских хероја Великог рата потпуковника Душана Пурића (1873 – 1914), иако се српска војска нашла у неповољном положају издао је официрима 4. пука историјску заповест: "Војници, ми смо овде дошли да гинемо за отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих. За мном! У јуриш! За слободу и отаџбину"!
Нажалост, овај храбри командант је погинуо 22. септембра 1914. године. Његова смрт веома је потресла српске борце, те су они без оклевања наредних неколико дана са собом свуда носили у сандуку његово тело, одбијајући да га оставе у беспућима Мачковог камена. Тек четвртог дана стигла је наредба команданта Прве армије, генерала Петра Бојовића, да се тело не носи по боју, те је потпуковник Душан Пурић сахрањен у порти ваљевске цркве. Постхумно је командант Душан Пурић унапређен у чин пуковника.
Иначе, у борбама на Мачковом камену погинуло је чак 115 српских официра, а рањено њих 176, међу којима и кнез Ђорђе Карађорђевић. Такође, учесник ове битке била је и позната српска сликарка и болничарка Надежда Петровић, која је на Мачковом камену стигла након четвородневног марша, са положаја у Срему. Све време борбе, била је у болници, непосредно уз ратиште. У скоро двонедељним борбама око Мачковог камена, и једна и друга војска имала је око 15.000 погинулих или рањених, а само у једном дану изгинуло је око 2000 војника (од тога 800 српских хероја).
Споменик палим борцима је висине осам метара, израђен је од притесаних гранитних блокова у виду капеле са звоником на чијем врху се налази крст. Капела има двокрилна, решеткаста врата, а у унутрашњости је фрескa-иконe Богородице са Исусом, рад сликара Живорада Настасијевића. Простор око овог споменика је ограђен 1936. године. На стубовима капије су две спомен-плоче са стиховима Војислава Илића Млађег:

"Незнани брате, кад путем наиђеш,
За један часак застани у ходу,
И сврати овде где спавају жртве,
Из исполинске борбе за слободу.
Поклон' се светој костурници њиној
И опомен' се, затварајућ' врата:
Да право значи више него сила,
И да је Давид сурво Голијата."-прва плоча

"Југословени, о, рођена браћо,
Одбац' те расправе и трвење свако!
Закунте се на љубав и слогу
Па ће нам бити и у гробу лако!"-друга плоча

Између стубова и над вратима је натпис "Отаџбина палим херојима".

У знак сећања на страдале, сваке године у септембру општине Љубовија и Крупањ организују парастос и историјски час, који окупља велики број грађана, учесника рата, представника државних, војних и културних организација.
На Мачковом камену је тишина. Шума, која је нестала током борби, поново је порасла. Вероватно је исто као и пре битке. Са самог врха Мачковог камена пружају се прелепи погледи ка Босни и Херцеговини, Дрини, и Азбуковици.